Ekvatorijalni prsten

Ekvatorijalni prsten ili obruč je stari astronomski instrument, korišćen u Helenističkom svetu za određivanje tačnog trenutka prolećne i jesenje ravnodnevica (ekvinoksa, ekvinocija). Ekvatorijalni prsteni su bili postavljeni ispred hramova u Aleksandriji, na Rodosu, verovatno i na drugim mestima, u kalendarske svrhe.

Upotrebu ekvatorijalnog prstena najlakše ćemo shvatiti ako zamislimo prsten postavljen vertikalno (okomito) u ravni istok-zapad na Zemljinom ekvatoru. U vreme ekvinoksa Sunce će izaći tačno na istoku, proći će kroz zenit (najvišu tačku neba) i zaći tačno na zapadu. Tokom dana, donja polovina prstena će biti u senci koju pravi gornji deo prstena. U drugim danima godine, Sunce prolazi severno ili južno od prstena te osvetljava i donju polovinu. Na širinama dalje od ekvatora, prsten treba postaviti pod odgovarajućim uglom, u ravni nebeskog ekvatora, tj. pod nagibom od [90 - geogr. širina] stepeni. Na zemljinim polovima (širina = 90°), prsten će biti horizontalan (vodoravan).

Ekvatorijalni prsten ima prečnik od jednog do dva kubita (45-90 cm). Pošto Sunce nije tačkasti izvor svetlosti, širina senke na donjoj polovini prstena je malo manja od širine prstena. Utvrđivanjem trenutka kada je senka centrirana na prstenu može se utvrditi trenutak ekvinoksa s preciznošću od oko jednog sata. Ako bi ekvinoks bio tokom noći ili kada je nebo oblačno, mogla se napraviti interpolacija između merenja iz dva dana.

Glavna nezgoda kod ekvatorijalnog prstena bila je ta što on mora biti vrlo precizno namešten, ili će u protivnom doći do pogrešnog merenja. Ptolomej pominje u Almagestu da se jedan od ekvatorijalnih prstenova u Aleksandriji blago pomerio, zbog čega je pokazivao da se ekvinoks dogodio dva puta u istom danu. Lažna očitavanja su mogla biti dobijena i usled atmosferske refrakcije, kada je Sunce blizu horizonta.

Ekvatorijalni prstenovi se takođe mogu naći na obručastim sferama i ekvatorijalnim sunčanim satovima.

Izvori

(na engleskom:)

Anton Pannekoek, (1989), A History of Astronomy, page 124. Courier Dover Publications
James Evans, (1998), The History and Practice of Ancient Astronomy, pages 206-7. Oxford University Press.

Grčka astronomija

Ličnosti

Akorej • Aglaonika • Agripa • Anaksimandar • Andronik • Apolonije • Arat • Aristarh • Aristil • Atal • Autolik • Bion • Kalip • Kleomed • Kleostrat • Konon • Eratosten • Euktemon • Eudoks • Gemin • Heraklid • Hiketa • Hiparh • Hipokrat • Hipsikle • Menelaj • Meton • Enopid • Filip • Filolaj • Posidonije • Ptolemej • Piteas • Seleuk • Sozigen Aleksandrijski • Sozigen Peripatetičar • Strabon • Thales • Teodosije • Teon Aleksandrijski • Teon iz Smirne • Timoharis